Chardak

The chardak is timber-framed and usually include a hayat.[3] The design has been described as "Greek-Oriental," Southern European," and "Mediterranean".[3] It has a fortified ground floor and a wooden upper floor. This dwelling was used as a protective small fort.

Chardak can also refer to the space – a part of the central hall area – that connects the rooms of the house.[3]

Chardaks were also used as fortifications in the early modern period.

The following except from Serbian Wikipedia regarding the use of Chardaks as borderland fortifications:

Као гранична утврђења Уреди Реч „чардак“ је турског порекла. Основну намену чардака најбоље исказује реч „стража“ или „стражбеница“. Чардаке су прво почели градити Турци на својој страни границе, а потом су их почели подизати и крајишки гранични стражари, чардаклије. Та мала гранична утврђења требало је да заштите страже које су бделе над сигурношћу граничног подручја и пратиле кретање непријатеља. Чардак и његови стражари нису се могли супротставити имало озбиљнијем непријатељском нападу. Његова је стратешка вредност произлазила из низа таквих контролних стражарских положаја и њихове међусобне физичке везе. Чардаци на граници су били удаљени један од другога толико да им је било могуће међусобно комуницирати било светлосним било звучним сигналима (паљење витуљача ноћу, пуцањем из мужара, звоњавом звона) било особним преносом вести коњима. Тако су објављивали и дојављивали сваки непријатељски покрет на граничном подручју. Временски је то била раздаљина од око пола сата хода. Такве су се вести могле врло брзо пренести с граничнога подручја у унутрашњост земље, а биле су битне за правовремену организацију одбране и спашавање народа у отвореним, незаштићеним селима и засеоцима.

Чардаци су се градили дуж брањене граничне црте, на посебно истакнутим положајима, уз прелазе преко река, уз паланке и каштеле, путеве и најчешће правце кретања турских ухода и мартолога. У чардацима је стражарило од 6 до 12 војника, а само на посебно важним положајима и у већим чардацима било их је више. Смењивали су се у вршењу своје стражарске службе седмично или месечно, а сву бригу за такве страже и стражаре преузели су подручни капетани. На унском пограничном простору чардаци се граде већ крајем 15. и у првој половини 16. века под надзором власника тамошњих поседа, посебно зринских и благајских кнезова.

У 17. веку граде се већи и све чешће зидани чардаци. Након рата и утврђивања нове границе с Турском по начелима мировног споразума из 1699. склопљеног у Сремским Карловцима граде се низови нових чардака на новој граничној црти. Нарочито су били густо послагани уздуж тзв. „сухе међе“, од Петрове горе до Новога на Уни. Тада су чардаци део типски одређене и дефинисане крајишке фортификацијске архитектуре и граде се по плановима крајишких војних инжењера.

• Милан Крухек: Крајишке утврде хрватског краљевства тијеком 16. стољећа, Институт за сувремену повијест - Библиотека хрватска повјесница. Загреб, 1995.